Edukativni materijal

Najčešće razmatrani putevi izloženosti ljudi su:

• voda za piće;
• hrana proizvedena na kontaminiranom zemljištu ili navodnjavana vodom koja sadrži ostatke lekova;
• riba i drugi organizmi iz zagađenih vodenih ekosistema;
• kontakt sa zagađenom vodom;
• širenje bakterija i gena antimikrobne rezistencije;
• neposredan kontakt sa nepravilno odloženim lekovima.

Tragovi lekova u vodi za piće

Ostaci pojedinih lekova mogu se pronaći u površinskim i podzemnim vodama koje se koriste kao izvori vode za piće. U određenim slučajevima tragovi mogu biti detektovani i u prečišćenoj vodi, jer konvencionalni sistemi nisu projektovani za potpuno uklanjanje lekova. Ipak, koncentracije utvrđene u vodi za piće uglavnom su znatno niže od terapijskih doza. Na osnovu raspoloživih podataka, veoma je malo verovatno da izloženost vrlo niskim koncentracijama lekova u vodi za piće izazove značajne štetne posledice po zdravlje ljudi. Ovo ne znači da problem treba zanemariti. Prisustvo lekova u vodi pokazuje da zaštita izvorišta, pravilno upravljanje otpadom i unapređenje sistema prečišćavanja ostaju važni.

Ne treba stvarati strah zbog svakog otkrivenog traga leka u životnoj sredini, ali treba sprečiti zagađenje farmaceutskim otpadom!

Hormonske supstance mogu ispoljavati biološke efekte pri veoma niskim koncentracijama, dok posledice dugotrajne izloženosti i istovremenog prisustva više različitih supstanci još nisu u potpunosti razjašnjene. Zbog toga je važno njihovo prisustvo u životnoj sredini svesti na najmanju moguću meru i sprečiti svaki nepotreban unos lekova u kanalizaciju, zemljište i vodene ekosisteme.

Jedna od najozbiljnijih mogućih posledica zagađenja životne sredine farmaceutskim otpadom nije neposredno dejstvo leka na čoveka, već doprinos razvoju i širenju antimikrobne rezistencije. Antimikrobna rezistencija nastaje kada bakterije i drugi mikroorganizmi više ne reaguju na lekove koji su ranije bili efikasni. Infekcije tada postaju teže za lečenje, terapija može trajati duže, a povećavaju se rizik od komplikacija, širenja bolesti i smrtnog ishoda. Životna sredina može predstavljati rezervoar bakterija i gena rezistencije, kao i mesto njihovog širenja između ljudi, životinja i mikrobnih zajednica.

Pravilno odlaganje antibiotika ne rešava samostalno problem rezistencije, ali sprečava nepotrebno unošenje aktivnog leka u životnu sredinu.

Za zdravlje ljudi često je neposredniji rizik prisustvo neiskorišćenih lekova u domaćinstvu nego izloženost njihovim tragovima u vodi. Lekovi koji se čuvaju bez potrebe mogu dovesti do:

• slučajnog uzimanja kod dece;
• posezanje za lekom u cilju suicida;
• zamene preparata;
• samoinicijativnog lečenja;
• korišćenja neodgovarajuće doze;
• upotrebe leka kojem je promenjen kvalitet;
• deljenja terapije sa drugim osobama;
• zloupotrebe pojedinih lekova;
• slučajnog trovanja kućnih ljubimaca.

Zbog toga redovan pregled kućne apoteke doprinosi i zaštiti životne sredine i bezbednosti članova domaćinstva.

Zagađenje životne sredine farmaceutskim otpadom može stvarati i dodatne troškove za društvo. Oni mogu uključivati:

• naprednije prečišćavanje vode;
• praćenje mikrozagađujućih supstanci;
• tretman kontaminiranog otpada i mulja;
• sanaciju zagađenih lokacija;
• duže i složenije lečenje rezistentnih infekcija;
• povećanu potrošnju zdravstvenih resursa;
• gubitke povezane sa narušavanjem ekosistema.

Prevencija zagađenja je zato često održivija od pokušaja da se tragovi velikog broja supstanci uklone tek kada već dospeju u vodu i zemljište.

Pregledajte kućnu apoteku.

Izdvojite neiskorišćene, istekle i nebezbedne lekove.

Sačuvajte ih u originalnoj primarnoj ambalaži.

Proverite najbliže mesto koje organizovano prima farmaceutski otpad.

Predajte lekove ovlašćenom zaposlenom.

Propisi predviđaju da apoteke i veterinarske organizacije preuzimaju farmaceutski otpad od građana. Ustanove koje imaju veći broj ogranaka određuju lokacije na kojima se preuzimanje obavlja i dostavljaju njihov spisak nadležnom ministarstvu.

Zbog toga je važno da građani pre odlaska provere da li određena apoteka trenutno učestvuje u organizovanom prijemu farmaceutskog otpada.

Zakon predviđa da se neupotrebljivi lekovi od građana sakupljaju besplatno. Apoteka je dužna da na vidnom mestu istakne obaveštenje da se u njoj prikupljaju neupotrebljivi lekovi i da građani za vraćanje ne plaćaju naknadu.

Lek je potrebno izdvojiti kada:

• mu je istekao rok upotrebe;
• više nije potreban nakon završetka terapije;
• lekar je promenio ili obustavio terapiju;
• pakovanje je oštećeno;
• lek nije čuvan u propisanim uslovima;
• promenili su se njegov izgled, boja, miris ili konzistencija;
• nije moguće pouzdano utvrditi naziv, jačinu ili rok upotrebe;
• istekao je rok korišćenja nakon prvog otvaranja;
• postoji obaveštenje da je lek povučen iz prometa.

Lek ne treba koristiti samo zato što će mu uskoro isteći rok. Takođe ga ne treba čuvati za neku buduću bolest, jer isti simptomi ne moraju imati isti uzrok niti zahtevati istu terapiju.

• bacati u WC šolju;
• prosipati u lavabo ili sudoperu;
• bacati u dvorište ili prirodu;
• mešati sa hranom;
• davati drugoj osobi;
• čuvati bez jasne potrebe;
• spaljivati u peći ili na otvorenom;
• drobiti i mešati sa drugim otpadom;
• ostavljati pored kontejnera;
• ostavljati deci ili životinjama dostupne;
• slati poštom bez odgovarajućeg sistema;
• vraćati u promet ili ponovo koristiti.

Kućnu apoteku je korisno pregledati nekoliko puta godišnje. Posebno je dobro to uraditi:

• pre početka nove sezone;
• nakon završene terapije;
• pre putovanja;
• nakon promene terapije člana domaćinstva;
• kada se lekovi premeštaju ili uređuje prostor u kojem se čuvaju.

Tokom pregleda proverite:

• 1. naziv leka;
• 2. jačinu i farmaceutski oblik;
• 3. rok upotrebe;
• 4. datum prvog otvaranja, ako je značajan;
• 5. stanje pakovanja;
• 6. uslove u kojima je lek čuvan.

Sve lekove koji više nisu pogodni ili potrebni odvojite od terapije koja se trenutno koristi!

Kod pakovanja leka razlikujemo primarnu i sekundarnu ambalažu.

Primarna ambalaža je u neposrednom kontaktu sa lekom. To su, na primer, blister, bočica, ampula ili tuba. Ako sadrži lek ili njegove ostatke, treba je ostaviti uz proizvod i predati u apoteku.

Sekundarna ambalaža najčešće je kartonska kutija u kojoj se nalaze lek i uputstvo. Čista kartonska kutija i papirno uputstvo mogu se odvojiti od leka i, kada nisu kontaminirani, odložiti u kontejner za reciklažu papira.

Ipak, naziv leka treba da ostane vidljiv na primarnoj ambalaži kad god je to moguće. Ako su lični podaci pacijenta odštampani na nalepnici ili kutiji, treba ih ukloniti ili učiniti nečitljivim.

Tablete i kapsule treba predati apoteci u primarnom pakovanju! Ne treba ih:

• vaditi iz blistera;
• drobiti;
• rastvarati u vodi;
• mešati sa hranom;
• prosipati u kesu;
• bacati u WC šolju;
• ostavljati nezaštićene.

Tečni lekovi se nikada ne prosipaju u sudoperu, lavabo, WC šolju ili na zemljište. Potrebno je:

• dobro zatvoriti originalnu bočicu;
• proveriti da li čep propušta;
• držati bočicu uspravno;
• po potrebi staviti u dodatnu kesu;
• ne mešati različite preparate;
• ne presipati sadržaj u drugu posudu.

Ako se bočica razbije ili sadržaj prospe, treba izbegavati neposredan kontakt sa kožom i postupiti prema uputstvu farmaceuta ili nadležne službe, posebno ako se radi o opasnom leku.

Tube i posude sa ostacima masti, krema ili gelova ne treba ispirati u sudoperi. Čak i kada deluju prazno, mogu sadržati ostatke aktivne supstance. Potrebno ih je:

• dobro zatvoriti;
• ostaviti u originalnoj ambalaži;
• čuvati odvojeno od kozmetičkih proizvoda;
• predati zajedno sa drugim farmaceutskim otpadom.

Korišćeni lekoviti flasteri mogu sadržati značajnu količinu aktivne supstance i nakon uklanjanja sa kože. Flaster treba:

• 1. skinuti pažljivo;
• 2. presaviti tako da se lepljive strane dodiruju;
• 3. staviti u originalnu kesicu ili drugu zatvorenu ambalažu;
• 4. držati van domašaja dece i životinja;
• 5. predati apoteci.

Flaster ne treba ostavljati otvoren, lepiti na druge površine, bacati u toalet niti spaljivati.

Inhalatori i aerosoli mogu sadržati ostatke leka, a pojedina pakovanja su pod pritiskom. Ne treba ih:

• bušiti;
• lomiti;
• zagrevati;
• spaljivati;
• prazniti nasilnim pritiskanjem;
• rastavljati bez uputstva.

Penovi za insulin i druge lekove mogu sadržati ostatke aktivne supstance. Pre odlaganja treba razlikovati telo pena od igle. Iglu ne treba ostavljati nezaštićenu niti vraćati poklopac rukom ako postoji rizik od uboda. Korišćene igle i lancete spadaju u oštar otpad i zahtevaju poseban način sakupljanja. Pen sa preostalim lekom treba ostaviti u originalnom obliku i predati prema uputstvu farmaceuta ili zdravstvene ustanove.

Igle, lancete i drugi oštri predmeti ne treba da se ubacuju nezaštićeni u kesu sa lekovima niti u kućni otpad. Postoji rizik od:

• uboda;
• povrede članova domaćinstva;
• povrede radnika koji sakupljaju otpad;
• kontakta sa krvlju ili drugim biološkim materijalom;
• prenosa infekcije.

Oštar otpad treba sakupljati u namensku, čvrstu i neprobojnu posudu koja se može bezbedno zatvoriti. Način i mesto predaje treba proveriti u zdravstvenoj ustanovi, apoteci ili lokalnoj službi koja organizuje prijem ove vrste otpada. Ne treba koristiti tanke kese, papirne kutije ili posude koje se lako mogu probušiti.

Citotoksični i citostatski lekovi zahtevaju posebno pažljivo rukovanje. To se odnosi i na ostatke terapije, kontaminiranu ambalažu i materijal koji je bio u neposrednom kontaktu sa proizvodom. Takve lekove ne treba:

• otvarati;
• prepakivati;
• drobiti;
• prosipati;
• dodirivati nezaštićenim rukama;
• mešati sa drugim otpadom;
• nositi na mesto prijema bez prethodne provere.

Potrebno je kontaktirati zdravstvenu ustanovu u kojoj je terapija sprovedena, nadležnog farmaceuta ili drugo ovlašćeno mesto i dobiti precizno uputstvo. U slučaju prosipanja ne treba samostalno čistiti prostor bez odgovarajuće zaštite i stručnog saveta.

Veterinarski lekovi se ne bacaju u kantu, kanalizaciju, štalu, dvorište ili zemljište. Ostatke treba sačuvati u originalnom pakovanju i obratiti se veterinarskoj organizaciji koja je lek propisala ili izdala. Posebno pažljivo treba postupati sa antibioticima, antiparaziticima, hormonima i drugim preparatima koji mogu dospeti u zemljište, stajnjak ili vodene tokove. Lek namenjen jednoj životinji ne treba koristiti kod druge bez saveta veterinara.

Kućne peći, kamini i vatra na otvorenom nisu namenjeni bezbednom uništavanju farmaceutskog otpada. Pri nekontrolisanom sagorevanju mogu nastati:

• otrovni gasovi;
• otrovne čestice;
• proizvodi nepotpunog sagorevanja;
• pepeo koji sadrži ostatke lekova.

Bezbedan tretman zahteva odgovarajuću opremu, kontrolisanu temperaturu i nadzor emisija. Zato spaljivanje lekova treba prepustiti ovlašćenim postrojenjima.

Ne treba samo ostaviti lek u apoteci, ispred apoteke ili neposredno ubaciti u bilo koji dostupan kontejner. Nepotreban lek treba predati farmaceutu! Farmaceut zatim pregleda predati otpad i odlaže ga u odgovarajući kontejner. Kontejner treba da bude postavljen tako da je lako dostupan zaposlenom koji preuzima otpad, ali zaštićen od neovlašćenog pristupa.

Pregled farmaceutskog otpada ne znači proveru da li se lek može ponovo koristiti. Njegova svrha je da se utvrdi kojoj kategoriji otpada lek pripada i da li zahteva poseban način rukovanja. Posebno je važno uočiti:

• citotoksične i citostatske lekove;
• tečne preparate koji mogu procuriti;
• aerosole i inhalatore pod pritiskom;
• lekove koji sadrže kontrolisane psihoaktivne supstance;
• oštećena ili otvorena pakovanja;
• oštre predmete koji su greškom doneti zajedno sa lekovima.

Ako apoteka nije zvanično uključena u sistem prijema, lekove ne treba ostavljati bez saglasnosti zaposlenih.

Farmaceutski otpad nije jedinstvena kategorija. Nakon prijema potrebno ga je razvrstati prema svojstvima i mogućem riziku. Osnovna podela je na:

• neopasni farmaceutski otpad;
• opasan farmaceutski otpad – lekovi koji sadrže psihoaktivne kontrolisane supstance;
• opasan farmaceutski otpad – citostatici.

Neopasan farmaceutski otpad ne predstavlja opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi, a tretira se po postupku propisanom za upravljanje opasnim farmaceutskim otpadom.

Opasan farmaceutski otpad klasifikuje se prema poreklu, karakteristikama i sastavu koje ga čine opasnim farmaceutskim otpadom.

Razvrstani otpad odlaže se u posebnu ambalažu koja je prilagođena njegovim fizičkim i hemijskim osobinama. Za farmaceutski otpad koriste se kontejneri crvene boje, dok se citotoksični i citostatski otpad sakuplja u posebno obeleženoj ambalaži ljubičaste boje. Ambalaža se ne prepunjava, a nakon zatvaranja ne treba je ponovo otvarati na mestu nastanka otpada. Tečni farmaceutski otpad mora biti spakovan u nepropusnu, čvrsto zatvorenu ambalažu koja sprečava izlivanje. Ambalaža mora biti dovoljno otporna da tokom pravilnog rukovanja, skladištenja i transporta spreči:

• prosipanje tableta i praškova;
• curenje tečnosti;
• oštećenje usled pomeranja;
• kontakt zaposlenih sa sadržajem;
• oslobađanje otpada u okolinu.

Kontejner sa farmaceutskim otpadom mora biti jasno obeležen. Oznake omogućavaju zaposlenima i operaterima da odmah prepoznaju vrstu otpada, opasna svojstva i način na koji treba njime rukovati. Obeležavanje je posebno značajno tokom transporta, jer pogrešno označen otpad može biti upućen na neodgovarajući tretman ili predstavljati rizik u slučaju oštećenja pakovanja. Za opasan otpad primenjuju se i zahtevi koji se odnose na transport opasne robe i odgovarajuće simbole upozorenja.

Farmaceutski otpad se ne odvozi nužno istog trenutka kada ga građanin preda. Do preuzimanja se privremeno skladišti u posebno određenom i kontrolisanom prostoru. Prostor za skladištenje treba da bude:

• odvojen od upotrebljivih farmaceutskih proizvoda;
• obezbeđen, ograđen i/ili odvojen prostor sa kontrolisanim pristupom;
• odgovarajuće veličine u odnosu na količinu farmaceutskog otpada;
• dobro osvetljen i provetren;
• sa natpisom o nameni prostora, zabrani ulaska neovlašćenim licima, kao i upozorenjem o mogućnosti ugrožavanja zdravlja ljudi;
• dostupan zaposlenima i sredstvima za transport;
• zaštićene od atmosferskih uticaja;
• opremljen odgovarajućom protivpožarnom zaštitom.

Ovi zahtevi sprečavaju:

• slučajno uzimanje vraćenog leka;
• krađu ili zloupotrebu;
• mešanje sa proizvodima namenjenim pacijentima;
• oštećenje pakovanja;
• curenje i rasipanje;
• izloženost zaposlenih.

Farmaceutski otpad se predaje ovlašćenom operateru sa kojim je zaključen ugovor, po osnovu koga se obezbeđuje
redovno odnošenje otpada. Ovlašćeni operater koji preuzima farmaceutski otpad iz apoteke mora posedovati
odgovarajuće dozvole za obavljanje delatnosti u oblasti upravljanja otpadom, koje su izdate od strane ministarstva
nadležnog za poslove zaštite životne sredine. Registar dozvola za upravljanje otpadom je javno dostupan i pretraga se može izvršiti putem linka: http://77.46.150.206/app/dozvole/01upravljanjeotpadom/search.php?code=1

Način tretmana zavisi od vrste farmaceutskog otpada i njegovih opasnih svojstava. Фarmaceutski otpad može se tretirati:

• insineracijom;
• koinsineracijom;
• neutralizacijom;
• solidifikacijom;
• adsorpcijom;
• destilacijom;
• drugim odgovarajućim fizičko-hemijskim postupcima.

Izabrani postupak treba da smanji ili ukloni opasna svojstva otpada i mora se sprovoditi u skladu sa dozvolom i najboljim dostupnim tehnologijama. Tretman ne znači da se svi lekovi bez razlike ubacuju u isto postrojenje. Operater mora primeniti metod koji odgovara sastavu, klasifikaciji i riziku određene vrste otpada.

Republika Srbija trenutno nema postrojenje za uništavanje farmaceutskog otpada, te se on izvozi u druge zemlje koje imaju registrovano postrojenje za bezbedan tretman farmaceutskog otpada!

Šta je insineracija?

Insineracija je kontrolisan termički tretman otpada u posebno projektovanom postrojenju. Za razliku od spaljivanja lekova u kućnoj peći ili na otvorenom, insineracija se odvija:

• u kontrolisanim uslovima;
• uz odgovarajuću temperaturu;
• sa određenim vremenom zadržavanja;
• uz kontrolu procesa sagorevanja;
• sa sistemima za prečišćavanje gasova;
• uz praćenje emisija u vazduh, vodu i zemljište.

Cilj je da se aktivne farmaceutske supstance i druge organske komponente razgrade, uz znatno smanjenje zapremine otpada. Insineracija ne znači da otpad potpuno nestaje. Nakon procesa mogu ostati pepeo i drugi ostaci koji se dalje analiziraju i zbrinjavaju u skladu sa svojim svojstvima.

Šta je koinsineracija?

Kod koinsineracije otpad se koristi kao dodatni materijal ili izvor energije u postrojenju čija osnovna namena nije samo spaljivanje otpada. I ovaj postupak mora biti kontrolisan, dozvoljen i sproveden tako da emisije ne ugrožavaju vazduh, vodu, zemljište, biljke, životinje ili zdravlje ljudi.

Kako se tretiraju citostatici?

Ovaj otpad tretira se insineracijom u postrojenju koje ima dozvolu za tretman opasnog otpada. Odvojeno se sakuplja, pakuje i obeležava, bez naknadnog prepakivanja koje bi moglo izložiti zaposlene.

Kako se tretiraju lekovi sa psihoaktivnim supstancama?

Takav otpad se tretira u skladu sa propisima koji uređuju kontrolisane psihoaktivne supstance, prekursore, lekove i upravljanje otpadom. Proces mora biti dokumentovan tako da bude jasno da su proizvodi trajno uništeni i da se ne mogu vratiti u ilegalni promet.

Upravljanje farmaceutskim otpadom podleže inspekcijskom nadzoru, u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom. Nadzor prvenstveno vrši Ministarstvo zaštite životne sredine preko inspektora za zaštitu životne sredine.

Lekovi u domaćinstvima mogu ostati neiskorišćeni iz različitih razloga:

• terapija je promenjena ili obustavljena;
• pacijent je imao neželjenu reakciju;
• simptomi su prestali pre završetka terapije;
• kupljeno je veće pakovanje nego što je bilo potrebno;
• lek je nabavljen „za svaki slučaj“;
• pacijent je zaboravljao da redovno uzima terapiju;
• rok upotrebe je istekao;
• lek nije pravilno čuvan;
• više pakovanja istog leka nabavljeno je bez provere kućnih zaliha;
• pacijent je primljen u bolnicu ili prešao na drugi oblik terapije;
• lek je ostao nakon smrti člana domaćinstva.

Deo ovih razloga nije moguće potpuno izbeći. Promena terapije može biti medicinski opravdana, a neželjena reakcija se ne može uvek unapred predvideti. Ipak, pravilnim planiranjem, savetovanjem i praćenjem terapije količina neiskorišćenih lekova može se znatno smanjiti.

Lek ne treba nabavljati samo zato što bi „jednog dana mogao da zatreba“. Stvaranje velikih kućnih zaliha povećava mogućnost da:

• lek istekne pre upotrebe;
• bude zaboravljen;
• bude čuvan u neodgovarajućim uslovima;
• dođe do zamene preparata;
• neko samoinicijativno započne terapiju;
• proizvod postane dostupan deci ili kućnim ljubimcima.

Pre kupovine leka koji se povremeno koristi, korisno je proveriti da li isti ili odgovarajući lek već postoji u kućnoj apoteci i da li je još pogodan za upotrebu. Kod hronične terapije važno je održavati dovoljnu zalihu da ne bi došlo do prekida lečenja, ali nije potrebno nagomilavati količine koje višestruko premašuju redovne potrebe.

Ostaci antibiotika često nastaju kada se terapija uzima bez odgovarajuće preporuke, prekine na svoju ruku ili se nabavi veće pakovanje „za naredni put“. Antibiotike ne treba:

• koristiti za virusne infekcije bez procene zdravstvenog radnika;
• uzimati na osnovu prethodnog iskustva;
• deliti sa članovima porodice;
• čuvati za sledeću infekciju;
• menjati dozu ili trajanje terapije bez konsultacije.

Neodgovarajuća upotreba povećava rizik od neželjenih reakcija, neuspeha lečenja i razvoja antimikrobne rezistencije, a istovremeno dovodi do stvaranja nepotrebnog farmaceutskog otpada.

Neredovno uzimanje terapije može dovesti do toga da veliki deo leka ostane neiskorišćen. Istovremeno, bolest može ostati nedovoljno kontrolisana, pa je kasnije potrebna dodatna terapija ili hospitalizacija. Pridržavanje terapije može se unaprediti:

• jasnim objašnjenjem načina primene;
• povezivanjem doze sa svakodnevnom rutinom;
• korišćenjem podsetnika;
• vođenjem spiska svih lekova;
• razgovorom sa farmaceutom kada je režim doziranja složen;
• prijavljivanjem neželjenih reakcija i poteškoća lekaru;
• periodičnim pregledom terapije.

Pacijent ne treba da prekida terapiju zato što se oseća bolje, ali ni da nastavi da koristi lek ako postoji ozbiljna neželjena reakcija bez stručnog saveta.

Veličina pakovanja treba, koliko je moguće, da odgovara predviđenom trajanju terapije. Kod kratkotrajne terapije veliko pakovanje može dovesti do stvaranja viška, dok premalo pakovanje može izazvati prekid lečenja i potrebu za dodatnim odlaskom u apoteku. Pri izboru treba uzeti u obzir:

• propisanu dozu;
• učestalost primene;
• očekivano trajanje terapije;
• stabilnost proizvoda nakon otvaranja;
• mogućnost promene terapije;
• potrebe pacijenta.

Za nove terapije kod kojih još nije poznato kako će ih pacijent podnositi, manja početna količina može u pojedinim slučajevima smanjiti rizik da veliki broj doza ostane neiskorišćen. O takvom pristupu odlučuje zdravstveni radnik, u skladu sa potrebama pacijenta i dostupnim pakovanjima.

Lek može postati otpad i pre isteka označenog roka ako se čuva u neodgovarajućim uslovima.

• čuvanje u kupatilu sa visokom vlagom;
• izlaganje direktnoj sunčevoj svetlosti;
• ostavljanje u automobilu;
• držanje blizu izvora toplote;
• zamrzavanje leka koji ne sme da se zamrzne;
• prekid hladnog lanca;
• držanje proizvoda u otvorenom ili oštećenom pakovanju;
• presipanje u neobeležene posude.

Lekove treba čuvati prema uputstvu proizvođača, najčešće u originalnom pakovanju, van domašaja dece i životinja. Izraz „čuvati na sobnoj temperaturi“ ne znači da proizvod može biti ostavljen na svakom mestu u stanu. Kuhinja, kupatilo, prozorska daska i automobil često imaju velike promene temperature i vlažnosti.

Kod pojedinih lekova rok označen na pakovanju važi samo dok proizvod nije otvoren. Nakon prvog otvaranja može važiti znatno kraći period upotrebe. To je posebno važno kod:

• kapi za oči, uši i nos;
• određenih sirupa i suspenzija;
• tečnih antibiotika pripremljenih dodavanjem vode;
• krema i masti;
• insulina i drugih lekova u penovima;
• višedoznih bočica;
• određenih inhalacionih preparata.

Datum otvaranja može se zapisati na kutiji ili bočici, pod uslovom da se ne prekriju važne informacije. Time se sprečava prerano bacanje proizvoda, ali i korišćenje nakon perioda u kojem se više ne može garantovati njegov kvalitet.

Kućnu apoteku je korisno pregledati najmanje nekoliko puta godišnje. Tokom pregleda treba:

• 1. razdvojiti lekove koji se trenutno koriste od onih koji više nisu potrebni;
• 2. proveriti rokove upotrebe;
• 3. proveriti datume prvog otvaranja;
• 4. ukloniti preparate nepoznatog naziva ili porekla;
• 5. proveriti da li su pakovanja oštećena;
• 6. proveriti uslove čuvanja;
• 7. izdvojiti lekove za pravilnu predaju;
• 8. napraviti pregled zaliha pre naredne kupovine.

Lekove kojima rok uskoro ističe ne treba uzimati bez medicinske potrebe samo da ne bi bili bačeni. Pregled služi za bolje planiranje, a ne za nepotrebnu upotrebu.

Davanje neiskorišćenog leka drugoj osobi može izgledati kao način da se izbegne otpad, ali takvo postupanje nije bezbedno. Ista tegoba može imati različite uzroke, a odgovarajuća terapija zavisi od:

• uzrasta;
• telesne mase;
• drugih bolesti;
• funkcije jetre i bubrega;
• trudnoće i dojenja;
• alergija;
• lekova koje osoba već koristi;
• mogućih interakcija.

Lek propisan jednoj osobi ne treba prosleđivati drugoj. Sprečavanje otpada nikada ne sme imati prednost nad bezbednošću pacijenta.

Ljudi često čuvaju ostatke lekova uz obrazloženje da bi mogli ponovo da zatrebaju. Međutim, dugo čuvanje može dovesti do:

• zaboravljanja razloga zbog kojeg je lek prvobitno propisan;
• pogrešne primene;
• korišćenja za novu bolest bez pregleda;
• prekoračenja roka;
• mešanja starih i novih pakovanja;
• slučajnog uzimanja.

Ako je terapija zvanično obustavljena i zdravstveni radnik potvrdi da lek više nije potreban, treba ga odvojiti za pravilnu predaju.

Savetovanjem pacijenta može doprineti:

• pravilnoj upotrebi leka;
• razumevanju režima doziranja;
• izboru odgovarajuće veličine pakovanja kada postoji mogućnost izbora;
• pravilnom čuvanju;
• praćenju roka nakon otvaranja;
• prepoznavanju duplirane terapije;
• sprečavanju nepotrebne kupovine;
• pravilnom odlaganju neiskorišćenih lekova

Farmaceut može pomoći pacijentu koji koristi veći broj lekova da razume njihovu namenu i način primene. Kada pacijent ne razume terapiju, veća je verovatnoća da će je uzimati nepravilno ili potpuno obustaviti, pa će lekovi ostati neiskorišćeni.

Pregled terapije

Periodični pregled terapije posebno je značajan kod osoba koje koriste veliki broj lekova, starijih pacijenata i osoba sa više hroničnih bolesti. Tokom pregleda farmaceut može utvrditi:

• da li je svaki lek i dalje potreban;
• da li postoje duplirani lekovi;
• da li je doza odgovarajuća;
• da li pacijent pravilno koristi lek;
• da li postoje neželjene reakcije;
• da li je režim terapije previše složen;
• da li je moguće pojednostaviti primenu;
• da li pacijent ima nepotrebne zalihe kod kuće.

Cilj pregleda nije ukidanje potrebne terapije, već njeno prilagođavanje stvarnim potrebama pacijenta.

Izdavanje količine koja odgovara terapiji

U pojedinim zdravstvenim sistemima moguće je izdavanje tačno određenog broja doza, umesto celog fabričkog pakovanja. Takav pristup može smanjiti količinu neiskorišćenih lekova, naročito kod kratkotrajnih terapija. Međutim, sistem mora obezbediti:

• očuvanje kvaliteta;
• pravilno obeležavanje;
• jasne podatke o nazivu, jačini i roku;
• sledljivost proizvoda;
• odgovarajuće uslove pakovanja;
• zaštitu pacijenta.

Primena zavisi od nacionalnih propisa i načina organizacije farmaceutske delatnosti.

Pravilno propisivanje lekova može značajno smanjiti nastanak farmaceutskog otpada. To podrazumeva:

• propisivanje samo medicinski opravdane terapije;
• izbor odgovarajuće doze i trajanja;
• izbegavanje nepotrebnog dupliranja;
• proveru lekova koje pacijent već koristi;
• prilagođavanje terapije funkciji bubrega i jetre;
• praćenje efekata i neželjenih reakcija;
• objašnjavanje kada i zašto se terapija menja;
• redovno preispitivanje dugotrajne terapije.

Kada se terapija promeni, pacijentu treba jasno objasniti šta da uradi sa prethodnim lekom. Bez tog objašnjenja stara terapija često ostaje u domaćinstvu godinama.

Proizvođači mogu doprineti smanjenju otpada razvojem pakovanja koja:

• odgovaraju uobičajenim dužinama terapije;
• omogućavaju izbor između više veličina;
• štite lek tokom celog roka upotrebe;
• imaju jasno označen rok nakon otvaranja;
• koriste manje nepotrebnog ambalažnog materijala;
• omogućavaju pravilno doziranje;
• smanjuju rizik od prosipanja i gubitka proizvoda.

Dizajn pakovanja mora prvenstveno obezbediti kvalitet, stabilnost i bezbednost leka. Smanjenje materijala ne sme ugroziti zaštitu proizvoda ili razumljivost informacija za pacijenta.

Elektronski recepti i povezani zdravstveni informacioni sistemi mogu pomoći u smanjenju nepotrebnog propisivanja i izdavanja. Mogu omogućiti:

• pregled postojeće terapije;
• otkrivanje dupliranih lekova;
• proveru prethodnog izdavanja;
• praćenje učestalosti podizanja terapije;
• smanjenje administrativnih grešaka;
• bolje planiranje nabavke;
• prepoznavanje pacijenata kojima je potrebno dodatno savetovanje.

Digitalizacija sama po sebi ne rešava problem, ali može pružiti podatke potrebne za donošenje boljih odluka.

Kada postoji više terapijski opcija, moguće je razmotriti i njihov uticaj na životnu sredinu. Pri tome se mogu uzeti u obzir:

• postojanost leka;
• sposobnost bioakumulacije;
• ekotoksičnost;
• količina potrebna za terapiju;
• način primene;
• količina ambalaže;
• mogućnost nastanka neiskorišćenih ostataka.

Ipak, zdravlje pacijenta uvek ima prioritet. Ekološki podaci mogu predstavljati dodatni kriterijum samo kada su terapijska efikasnost, bezbednost i druge klinički važne osobine uporedive. Pacijent ne treba samostalno da menja lek zbog njegovog mogućeg ekološkog uticaja.

Značajna količina farmaceutskog otpada može nastati u bolnicama, domovima zdravlja, apotekama i drugim ustanovama. Mere za njegovo smanjenje obuhvataju:

• precizno planiranje nabavke;
• redovno praćenje potrošnje;
• kontrolu rokova upotrebe;
• pravilnu rotaciju zaliha;
• preraspodelu proizvoda pre isteka roka;
• odgovarajuće uslove skladištenja;
• izbegavanje otvaranja pakovanja pre nego što su potrebna;
• standardizaciju postupaka pripreme terapije;
• obuku zaposlenih;
• praćenje razloga zbog kojih se lekovi bacaju.

Kod upravljanja zalihama često se primenjuje princip da se prvo koriste proizvodi kojima rok ranije ističe, pod uslovom da su ispravni i odgovarajući za pacijenta.

Precizno planiranje nabavke

Prekomerna nabavka može dovesti do isteka roka velikih količina lekova, dok nedovoljna nabavka ugrožava kontinuitet terapije. Dobro planiranje zasniva se na:

• ranijoj potrošnji;
• broju pacijenata;
• sezonskim promenama;
• učestalosti pojedinih bolesti;
• očekivanim promenama protokola;
• dostupnosti proizvoda;
• vremenu potrebnom za novu isporuku.

Digitalni sistemi mogu pomoći u praćenju zaliha i blagovremenom upozoravanju na proizvode kojima se približava rok upotrebe.

Preraspodela zaliha

ada je izvesno da određena ustanova neće iskoristiti lek pre isteka roka, pravovremena i zakonski dozvoljena preraspodela unutar zdravstvenog sistema može sprečiti da proizvod postane otpad. Takva preraspodela mora biti dokumentovana i sprovedena uz potvrdu da su:

• očuvani odgovarajući uslovi čuvanja;
• pakovanja neoštećena;
• rok upotrebe dovoljan;
• ispunjeni svi zahtevi kvaliteta i sledljivosti.

Ovo se ne odnosi na lekove koje su građani već odneli kući i naknadno vratili. Njihovi uslovi čuvanja ne mogu se pouzdano potvrditi, pa se ne vraćaju u promet.

Mnogi lekovi postaju otpad zato što građani ne znaju:

• koliko dugo proizvod može da se koristi nakon otvaranja;
• gde i kako treba da ga čuvaju;
• da lek ne treba kupovati unapred;
• da se terapija ne deli sa drugim osobama;
• da se stari lekovi ne prosipaju u kanalizaciju;
• gde mogu da ih predaju.

Jasne informacije treba da budu dostupne u apotekama, zdravstvenim ustanovama, školama, lokalnim zajednicama i putem digitalnih kanala. Edukacija je najefikasnija kada ne ostaje samo na upozorenju „ne bacajte lekove“, već građaninu objašnjava šta konkretno treba da uradi.

Farmaceutski otpad ne nastaje samo zbog ponašanja pacijenta. Na njegovu količinu utiču veličine dostupnih pakovanja, način propisivanja i izdavanja, komunikacija sa pacijentom, upravljanje zalihama i organizacija zdravstvenog sistema.

Odgovoran odnos prema leku počinje pravilnim izborom i upotrebom, a ne tek u trenutku kada on postane otpad.

Apoteke osnovane kao apotekarske ustanove i apoteke koje posluju kao privatna praksa dužne su da:

• preuzimaju farmaceutski otpad od građana;
• obezbede prostor za postavljanje odgovarajućeg kontejnera;
• sklope ugovor sa ovlašćenim operaterom;
• predaju sakupljeni otpad licu koje ima dozvolu;
• vode propisanu evidenciju o sopstvenom farmaceutskom otpadu;
• istaknu obaveštenje o besplatnom prijemu neupotrebljivih lekova.

Svaka apoteka mora da poseduje kontejner za prikupljanje farmaceutskog otpada. Kontejnere obezbeđuje ovlašćeni operater sa kojim je apoteka zaključila ugovor.

Ministarstvo zaštite životne sredine učestvuje u:

• pripremi propisa iz oblasti upravljanja otpadom;
• izdavanju određenih dozvola;
• vođenju i unapređivanju sistema upravljanja otpadom;
• sprovođenju nadzora preko nadležnih inspekcija;
• razvoju programa i pilot-projekata;
• informisanju javnosti.

Vođenje evidencije o količinama i načinu postupanja sa otpadom omogućava praćenje koliko je otpada nastalo, ko ga je preuzeo i kako je tretiran. Bez pouzdanih podataka nije moguće proceniti:

• koliko farmaceutskog otpada nastaje;
• da li je sistem dostupan građanima;
• koliko otpada je pravilno sakupljeno;
• gde postoje problemi u transportu i tretmanu;
• koje mere treba dodatno unaprediti.

Iako zakon propisuje obavezu prijema farmaceutskog otpada od građana u svim apotekarskim ustanovama, praktični kapaciteti još se razvijaju i nisu jednako dostupni na svim lokacijama. Ukoliko određena apoteka trenutno ne prima lekove, građanin može:

• pitati da li druga apoteka iste ustanove ima kontejner;
• zatražiti podatak o najbližoj lokaciji za predaju;
• proveriti obaveštenja lokalne samouprave;
• obratiti se nadležnom ministarstvu ili inspekciji;
• bezbedno sačuvati lek do pronalaženja organizovanog mesta.

Građani ne treba da plaćaju pojedinačnu naknadu prilikom predaje farmaceutskog otpada. Ukoliko se od građanina zahteva plaćanje ili nije jasno kako sistem funkcioniše, potrebno je zatražiti dodatno objašnjenje od ustanove ili nadležnog organa.

Čista spoljašnja kartonska kutija i papirno uputstvo mogu se odvojiti od leka i, kada nisu kontaminirani, usmeriti u odgovarajući tok reciklaže. Ipak, primarno pakovanje treba sačuvati. To je ambalaža koja neposredno sadrži lek, kao što su:

• blister;
• bočica;
• tuba;
• ampula;
• kesica;
• patrona;
• inhalator.

Naziv leka i jačina treba da ostanu vidljivi kad god je moguće, kako bi proizvod mogao pravilno da se identifikuje i razvrsta.

Ne. Tablete i kapsule treba ostaviti u originalnom blisteru ili bočici. Originalno pakovanje smanjuje mogućnost rasipanja i olakšava identifikaciju proizvoda.

Igle, lancete i drugi oštri predmeti ne treba da se ubacuju nezaštićeni u kesu sa lekovima niti u običnu kantu za smeće. Do predaje treba ih čuvati u čvrstoj, stabilnoj i neprobojnoj posudi koja se može bezbedno zatvoriti. Najbolje je koristiti namenski kontejner za oštar otpad. Mesto predaje treba proveriti u:

• zdravstvenoj ustanovi;
• apoteci koja učestvuje u odgovarajućem programu;
• lokalnoj službi za upravljanje medicinskim otpadom.

Oštar otpad predstavlja rizik od uboda i povrede za članove domaćinstva i radnike koji rukuju otpadom.

Ovi predmeti pripadaju medicinskom otpadu, a način njihovog odlaganja zavisi od toga da li su kontaminirani krvlju, telesnim tečnostima, opasnim lekovima ili drugim materijalom. Materijal koji je bio u kontaktu sa citostaticima ili drugim opasnim lekovima zahteva posebno postupanje i ne treba ga mešati sa običnim komunalnim otpadom.

Lekovi iz domaćinstva se ne smeju donirati zbog nemogućnosti potvrđivanja načina čuvanja i kvaliteta leka. Organizovane donacije lekova moraju se sprovoditi kroz kontrolisan sistem, uz odgovarajuću dokumentaciju, sledljivost, rok upotrebe i potvrdu uslova skladištenja. Građani ne smeju samostalno da šalju ili poklanjaju ostatke terapije.

Nemojte ga koristiti, čak i ako rok na pakovanju nije istekao. Promena može ukazivati na:

• nepravilno čuvanje;
• izlaganje vlazi ili toploti;
• hemijsku ili fizičku nestabilnost;
• oštećenje pakovanja;
• mikrobiološku kontaminaciju.

Lek odvojite od terapije koja se koristi i pripremite za pravilnu predaju apoteci.

Lek se koristi samo kada postoji medicinska potreba i u skladu sa preporučenom terapijom. Ne treba započinjati ili produžavati lečenje samo da proizvod ne bi postao otpad. Ukoliko se lek koristi u okviru propisane terapije, farmaceut može pomoći da se proceni da li će pakovanje biti iskorišćeno u dozvoljenom roku.

Do pronalaženja mesta za predaju, lekove treba držati:

• u zatvorenoj kesi ili kutiji;
• u originalnoj primarnoj ambalaži;
• van domašaja dece i životinja;
• odvojeno od lekova koji se koriste;
• dalje od hrane;
• na suvom i bezbednom mestu.

Na kutiji možete jasno napisati: „NE KORISTITI – ZA PREDAJU“, ali nemojte prekrivati naziv proizvoda.

Uspešan sistem obično povezuje nekoliko elemenata:

• stalno dostupna mesta za predaju;
• besplatno preuzimanje od građana;
• jasno označene lokacije;
• jednostavna pravila o tome šta se prima;
• obučene farmaceute i druge zaposlene;
• bezbedne kontejnere;
• redovno preuzimanje sakupljenog otpada;
• praćenje količina;
• stabilno finansiranje;
• kontinuiranu edukaciju građana.

Povremena akcija sakupljanja može biti korisna za podizanje svesti, ali ne može zameniti trajni sistem. Ljudi stvaraju farmaceutski otpad tokom cele godine, pa mogućnost predaje treba da bude dostupna i nakon završetka kampanje.

U Francuskoj organizacija Cyclamed upravlja sistemom sakupljanja neiskorišćenih i isteklih lekova iz domaćinstava preko apoteka. Apoteke preuzimaju nepotrebne lekove od građana, dok su sakupljanje, transport, tretman i edukacija povezani kroz jedinstven nacionalni sistem.

Važna karakteristika francuskog modela jeste jasna komunikacija o tome šta građani treba da donesu. U kutije za sakupljanje ne bi trebalo ubacivati igle, kozmetičke proizvode, termometre, medicinske uređaje ili drugi otpad koji samo liči na farmaceutski. Razdvajanje smanjuje rizik za zaposlene i olakšava tretman.

Prepoznatljiv naziv programa, dostupne apoteke i dugotrajna edukacija doprinose tome da vraćanje farmaceutskog otpada postane uobičajena navika građana.

Portugalskim sistemom VALORMED upravlja organizacija čiju strukturu čine predstavnici tri ključna dela lanca snabdevanja lekovima: farmaceutska industrija, distributeri i apoteke. Cilj je da odgovornost ne bude prebačena samo na apoteku ili građanina, već da sve strane koje učestvuju u stavljanju leka na tržište učestvuju i u upravljanju farmaceutskim otpadom. Ovakav model omogućava da:

• industrija učestvuje u finansiranju;
• distributivna mreža učestvuje u logistici;
• apoteke budu dostupna mesta prijema;
• građani dobiju jedinstvena uputstva;
• sakupljeni otpad ostane u kontrolisanom toku.

Najvažnija pouka ovog sistema jeste da farmaceutski otpad nije problem samo poslednje karike. Odgovornost postoji tokom celog životnog ciklusa leka.

U Regionu Stokholm postoje javno dostupne informacije o ekološkim osobinama pojedinih lekova. Ti podaci mogu obuhvatiti prisustvo u otpadnim i površinskim vodama, postojanost, rizik, mogućnost bioakumulacije i druge podatke od značaja za životnu sredinu.

Ekološka klasifikacija može biti uzeta u obzir prilikom izrade regionalne liste preporučenih lekova. Kada su lekovi ekvivalentni u pogledu kliničkog efekta i bezbednosti, u razmatranje se mogu uključiti i njihov uticaj na životnu sredinu i cena.

Ovaj pristup ne znači da se pacijentu uskraćuje potrebna terapija radi zaštite prirode. Klinička efikasnost i bezbednost ostaju osnovni kriterijumi. Ekološke osobine predstavljaju dodatni kriterijum kada postoji više podjednako odgovarajućih terapijskih opcija.

To je važan primer kako zaštita životne sredine može biti uključena još pre nastanka otpada — tokom izbora, propisivanja i nabavke lekova.

Efikasan sistem upravljanja farmaceutskim otpadom ne zasniva se samo na obezbeđivanju mesta za predaju lekova, već na jasnim pravilima, dostupnim informacijama, odgovornom postupanju svih učesnika i poverenju građana u sistem.

Jasna uputstva građanima

Dobra praksa podrazumeva da građanin ne dobije samo poruku „vratite stare lekove“, već i odgovor na praktična pitanja:

• Da li tablete ostaju u blisteru?
• Da li treba ukloniti kartonsku kutiju?
• Gde se nose sirupi?
• Šta se radi sa korišćenim flasterom?
• Da li se primaju inhalatori?
• Gde se odlažu igle i lancete?
• Šta uraditi sa citostaticima?
• Da li se veterinarski lekovi nose u apoteku ili veterinarsku ambulantu?

Uputstva treba da budu jednaka na sajtu, posterima, brošurama, društvenim mrežama i u apotekama. Protivrečne informacije umanjuju poverenje i povećavaju verovatnoću da građanin odustane od predaje.

Prepoznatljiva oznaka mesta za predaju

Građanin ne bi trebalo da ulazi u svaku apoteku i pita da li ona prima farmaceutski otpad. Dobra praksa je da učesničke apoteke imaju:

• istu oznaku na ulazu;
• jasno istaknuto obaveštenje;
• kratka uputstva;
• informaciju da je predaja besplatna;
• kontakt za posebne kategorije otpada;
• podatak kada je informacija poslednji put ažurirana.

Jedinstvena vizuelna oznaka vremenom postaje prepoznatljiva kao simbol bezbedne predaje lekova.

Dobra praksa mora biti prilagođena lokalnoj zajednici

Model iz druge zemlje ne može se uvek neposredno preneti. Razlikuju se propisi, finansiranje, broj apoteka, dostupnost postrojenja za tretman i navike građana. Ipak, osnovni principi ostaju isti:

• mesto predaje mora biti blizu;
• pravila moraju biti razumljiva;
• predaja za građanina mora biti jednostavna;
• finansiranje mora biti stabilno;
• otpad mora ostati u kontrolisanom toku;
• rezultati moraju biti merljivi;
• građani moraju verovati da će predati lek zaista biti bezbedno zbrinut.

Od dobre ideje do sistema koji funkcioniše

Kontejner, brošura ili kampanja predstavljaju važan početak, ali trajna promena nastaje tek kada su svi delovi sistema povezani.

Građanin predaje lek. Farmaceut ga pravilno razvrstava. Operater ga redovno preuzima. Proizvođači i drugi odgovorni subjekti učestvuju u finansiranju. Nadležni organi prate sistem. Rezultati se javno objavljuju, a uputstva se unapređuju na osnovu iskustava.

Dobra praksa nije samo pravilno odlaganje jednog leka — to je sistem koji svakom leku omogućava bezbedan završetak njegovog životnog ciklusa.